S ratom u bivšoj Jugoslaviji i raspadom zemlje tokom devedesetih poceo je da se raspada i pojam „jugoslovenska književnost“, a ja sam veoma konkretno doživela kako ona književnost, koju sam studirala i prevodila, više ne postoji – bar ne kao savremeni termin; zato sam odlucila da moje pregled recepcije jugoslovenske književnosti u Danskoj završim sa 1991. godinom. Do 1961. godine prevedene su samo dve knjige sa srpskohrvatskog; prva je bila zbirka novela Jugoslovenske novele (Jugoslaviske noveller), koja je izašla 1953. sa pripovetkama Vladimira Nazora, Svetozara Corovica, Borisava Stankovica i Iva Andrica. Pripovetke je izabrao i preveo Gunar Svane (Gunnar Svane), koji je držao nastavu srpskohrvatskog jezika na Kopenhagenskom univerzitetu do 1965. godine, a antologiju je opskrbio temeljitim uvodom. O knjizi se, uglavnom, nije pisalo kada je izašla; to se dogodilo tek 1963. godine, kada su antologiji dodate dve pripovetke Miroslava Krleže, koje je prevela Lise Iversen. Osim nje, 1955. godine izašla je kratka pripovetka Laze Lazarevica Švabica u prevodu Karstena Brinka Petersena (Carsten Brink Petersen) i Nade Kapetanovic. Nobelova nagrada Ivi Andricu 1961. godine Medutim, s dodelom Nobelove nagrade Ivi Andricu izdavaci su poceli ozbiljno da se zanimaju za druge pisce iz Jugoslavije. Vec iste godine u kojoj je dobio nagradu, izašla su još tri prevoda: Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovica u prevodu Mete Brild (Mette Bryld), Daleko je sunce u mom prevodu i Pripovetke iz Jugoslavije (Fortællinger fra Jugoslavien), sa pripovetkama Prica o kmetu Simanu, Most na Žepi i Put Alije Ðerzeleza, u izboru i prevodu Pera Jakobsena (Per Jacobsen), koji je od 1965. godine bio lektor za srpskohrvatski na Kopenhagenskom univerzitetu. Ta 1961. godina bila je, kao što sam rekla, godina u kojoj je Ivo Andric dobio Nobelovu nagradu za književnost, ali još 1960. godine u izdavackim krugovima se nagadalo koliko je verovatno da on te godine dobije nagradu, te mi se u zimu 1960. obratilo izdavacko preduzece Grafisk Forlag s pitanjem da li bih mogla da na sebe preuzmem da prevedem Na Drinu cupriju. Ja sam se pola godine pre toga vratila kuci iz Beograda, gde sam studirala u periodu 1957 – 1959; knjigu nisam pre toga citala, ali je ona ostavila jak utisak na mene, i 12. aprila sam potpisala ugovor sa izdavacem po kome je trebalo da predam gotov prevod 01. oktobra 1960! Danas mi nije jasno da sam uopšte mogla da zamislim da ce biti moguce prevesti jedno tako veliko i teško delo u tako kratkom roku – osim toga, to je ujedno bio i moj prvi prevod, a on nije bio ni ceo ni upola gotov kada sam negde u oktobru cula spikera kako na radiju najavljuje da ce se sada saopštiti ko je dobitnik Nobelove nagrade za književnost te godine. U sekundama koje su proticale od najave do objavljivanja imena, silno sam se molila u sebi da to ne bude Andric, jer se nisam usudivala ni da pomislim na reakciju izdavaca ukoliko on bude dobitnik. Kao što je poznato, nagradu nije dobio Andric; Nobelovu nagradu za književnost je 1960. godine dobio francuski pesnik Sen-Džon Pers (Saint-John Perse), ali je sledece godine bio red na Andrica, a tada je prevod bio gotov i knjiga odštampana. Povodom urucenja nagrade u Stokholmu 10. decembra dnevnik Information je objavio veliki izvod iz Andricevog važnog eseja Razgovor sa Gojom i tri njegove pesme, sve u mom prevodu. Na Drini cuprija dobio je odmah po izlasku iz štampe velike, pozitivne prikaze, a najobimniji je za dnevnik Berlingske Tidende napisao docent za slovenske jezike i književnost u Stokholmu Nils Oke Nilson (Nils Åke Nilsson). On je u njemu temeljito obradio celo stvaralaštvo i najvažnije teme. Izmedu ostalog, on istice most kao simbol postojanosti u haosu i patnji kao u malenoj pripoveci Most na Žepi, a zatim nastavlja: „U romanu Na Drini cuprija Andric razvija detaljnije svoj simbol. I tu je most pre svega simbol ljudske cežnje za necim postojanim i vecnim, ali istovremeno je njegovo znacenje prošireno. Most na Žepi je bila nagla misao, on nije mogao da se uklopi u svoju okolinu. Ali most na Drini se potpuno stapa s gradom Višegradom i njegovim stanovništvom. Kao postojani koren što daje život on gradu poklanja snagu; istorija mosta i istorija grada su neraskidivo povezani.“ Slavista Ejgil Stefensen (Eigil Steffensen) piše u svome prikazu u dnevniku Information: „Na Drini cuprija je ujedno i cudesna i fascinantna pojava u savremenoj evropskoj književnosti. Knjiga je hronološki potpuno moderna, po svom sadržaju i svojoj formi je vec istorija. Samo na krajnjem geografskom obodu evropske kulture još uvek postoji plodno tlo za istorijsko-epsko pesništvo te posebne vrste. Laksnes može biti primer toga s nekima od svojih romanima kao i Andric s nekima od svojih.“* Dan pre nego što je Andric primio Nobelovu nagradu u Stokholmu pisac Anders Bodelsen okoncava sledecim recima svoj prikaz Na Drini cuprije objavljen u dnevniku Ekstrabladet: „Na Drini cuprija je jedno od najlepših umetnickih dela koje je naše vreme videlo. Istovremeno sa klasicnim odlikama i smeono eksperimentalan. Monumentalan a da nije pompezan, ljudski a da nije sentimentalan. Nobelova nagrada je došla u ruke u koje je trebalo.“ Izdanja drugih Andricevih dela Vecina drugih Andricevih dela je izašla sledecih godina. Gospodica je izašla 1963. u prevodu Gunara Nisena (Gunnar Nissen), a Prokleta avlija 1967. godine u prevodu Gunara Svanea; ovde cu citirati samo iz dva prikaza ove druge knjige. Profesor slovenskih jezika Karl Stif (Carl Stief, 1914 – 1998) pocinje svoj prikaz u dnevniku Berlingske Aften podvlacenjem uloge koju je istorija imala za narode Balkana i onda nastavlja: „Zato nije nikakvo cudo da je književnosti na Balkanu tako teško da sa sebe strese istoriju, i jedan od najznacajnijih književnika poreklom s tog podrucja, nobelovac za 1961. godinu, Ivo Andric, u svom stvaralaštvu neprestano uzima svoje motive iz prošlosti. Njegovo glavno delo, Na Drini cuprija, je neposredno svedocanstvo kako se i